Kada čitamo, znaci interpunkcije nam pomažu da lakše razumemo o čemu je reč. Da nema zapeta, dvotački, upitnika i ostalih „pomagala“ nastala bi opšta pometnja. Takođe, kada naiđemo na misaono zgusnuti deo, bogat sadržajem i nabijen podacima, možda ćemo ga pročitati i nekoliko puta kako bismo shvatili poentu.

Kakva je situacija sa govorom? Kako da dobro razložimo ono što kažemo i budemo sigurni da ćemo jasno preneti poruku? Postoji li govorna interpunkcija?

Govorna interpunkcija sastoji se od dve ključne komponente – bloka i logičkog akcenta. Blok je zapravo zasebna misaona celina. Mnogi govornici „zapevaju“ krajeve govorne fraze, čime se stvara utisak da rečenica nema kraja, kao da ono što izjavljujemo stalno ima upitnu intonaciju. Na taj način otežava se komunikacija i izlaganje postaje monotono. Logički akcenti su one reči koje se naglašavaju jače od ostalih, jer njihovo naročito isticanje upućuje na suštinu izovorenog. Oni su nosioci smisla.

Šta nam je činiti? Prvo, ne dozvolimo da naše rečnice budu “kilometarske”, posebno ako govorimo nešto što želimo da bude upamćeno i da ostavi utisak. Treba razdvojiti zasebne deonice tačkama, tj. pauzama. Tako ćemo raščlaniti govorni izraz i omogućiti lakši prijem poruke.

Drugo, reči koje izgovaramo moraju biti različite važnosti. Tek ako u našem govoru postoje reči koje su drugačije naglašene od ostalih, mi postajemo razložni a istovremeno i dinamični i sugestivni. Kad izlažemo nešto, držimo predavanje, prezentaciju ili nešto slično, tokom pripreme važno je da prepoznamo koje reči i koje deonice (slajdovi) nose smisao. U toku interpretacije, te delove ćemo reći naglašenije, intenzivnije. Istovremeno, važno je da naučimo da one delove govorne interpretacije koji nisu noseći, već nešto poznato, neka dopuna, ne ističemo značajno, već da ih koristimo kao zalet do suštine. U suprotnom, slaćemo pogrešne signale našim sagovornicima i odvlačiti njihovu pažnju od onoga što je glavno.

Scena iz jednog hipermarketa – sa razglasa se čuje „Moli se Olga da se JAVI na info-pult“. U ovoj kratkoj rečenici ubedljivo najjače je istaknuta reč „javi“, tako da baca senku na ostale reči koje se jedva razaznaju. Radnici koji rade za rafovima samo su se međusobno zgledali, kao da jedni druge pitaju „Šta reče, ko treba da se javi?“ Naglašavanje pogrešnih reči može da dovede do nerazumevanja, pa čak i do potpune zbrke. Kao što možete pretpostaviti, ovde je trebalo najviše naglasiti reč „Olga“, zato što baš ona treba da se javi, a ne neko drugi. Neznanje o značaju logičkog akcenta u sporazumevanju može biti ozbiljan nedostatak govornika, posebno ako su logički akcenti one reči koje su proizvoljno izabrane i još se prejako ističu.

Dr Branivoj Đorđević u Gramatici srpskohrvatske dikcije navodi različite tehnike kako se određuju logički akcenti. Najkorisniji je takozvani metod interogacije, koji nalaže da je logički akcenat ona reč koja daje odgovor na pretpostavljeno pitanje. Dakle, „Ko treba da se javi na info-pult?“ – Olga.

Evo jednog primera iz inostranstva. U vozu koji putuje od Stokholma do Geteborga desila se nepredviđena situacija. Neko je, pokušavši samoubistvo, zaustavio železnicu. Gospodin sa razglasa saopštava: „Zbog nepredviđenih okolnosti voz će možda kasniti u odnosu na prvobitno određeno vreme dolaska. Dakle, možda ćemo kasniti. Ponavljam: voz će možda kasniti!“. Tri puta ponovljena i izrazito naglašena reč possibly nedvosmisleno sugeriše da postoji mogućnost, samo mogućnost, čak bi se dalo zaključiti veoma mala mogućnost  da će voz zakasniti. Na kraju, voz je stigao u vreme koje je i bilo prvobitno predviđeno.

Kada čitamo napisani govor, ukoliko želimo da publika lako prihvati ono što saopštavamo, mi ga možemo dikcijski obraditi. To znači da gomilu napisanih reči obeležimo znacima govorne interpunkcije u skladu sa sadržajem. Najvažnije reči možemo povećati ili podebljati. Duge rečenice možemo raščlaniti na nekoliko manjih tako što ćemo ih razdvojiti tačkom. Pauze na važnim mestima možemo označiti sa nekoliko razmaka i slično.

Govorna interpunkcija je u prirodi našeg govornog bića. Ukoliko je stavimo pod našu kontrolu, na svesni nivo, reči koje izgovaramo imaće bolji učinak.

Autor teksta: Slobodan Roksandić