Није монотонија…

„Умало да заспим на његовом предавању“, пожалила се једна девојка својој другарици у аутобусу. „И ја. Сад кад би ме питала шта су кључне ствари које је требало запамтити, не бих знала да ти кажем. Толико је говорио равно и досадно, немам речи.“

Монотонија (моно – један, тонос – тон) у говору је честа појава. Колико пута вам се десило да зевате док вам неко нешто говори? Веома је мала шанса да људи који говоре монотоно оставе добар утисак, да нам је лепо и интересантно да их слушамо. Посебан проблем је што се у време опште небриге о култури говора све већи број професионалних говорника (водитеља, политичара, предавача) изражава на раван, нединамичан, једнолинијски начин.

Да говор не би био монотон, он треба да буде – ритмичан. Да би говор био ритмичан, он заправо треба да буде састављен од сталне смене различитих говорних нијанси. Тек када је наш говор у неким деловима мало гласнији од остатка, па мало спорији, па има паузе, па нема паузе, па та пауза траје кратко, па траје мало дуже и слично, тек тада можемо бити сигурни да ће наше излагање бити занимјиво, да ће држати пажњу.

Бранислав Нушић, аутор Реторике, запажа: „Све уметности (музика, сликарство, вајарство, архитектура), да би избегле монотонију, траже лепоту у преломима. Стога се у беседи равна линија мора ломити а то се постиже једино модулацијом.“

Постоји неколико начина како да преломне тачке у говору издвојимо од остатка. Прво, успорењем (муз. ритардандо). То значи да успоримо приликом изговарања битних речи и реченица, као и оних делова који су мисаоно згуснути, компликованији за разумевање. Стручњаци налажу да је најбоље изговарати око 120 речи у минуту. То је просечна вредност. Брже треба рећи оно што је већ познато или није много важно, већ представља залет ка суштини а спорије оно што носи смисао нашег исказа. Друго, гласноћом. Део који је важан кажемо мало гласније (или мало тише, како бисмо привукли пажњу наших слушалаца). Треће, паузом. И то на више начина. Сугестивна пауза у говору може да претходи изговарању важног појма или може уследити након битне мисаоне целине. Добри говорници некад искористе двоструко дејство паузе – одабрани појам или групу појмова „изолују“ паузама и на почетку и на крају.

Не могу сви делови нашег говора бити исте важности. Ритам и изражајност баш и леже у том другачијем наглашавању мање важних и важнијих делова говорне целине. Када говоримо о нечему што нам је блиско, до чега нам је стало, сама жеља да некога у нешто уверимо „играће“ за нас. Потребно је само да искористимо тај замах говорног ангажмана и на свесном нивоу користимо технике ритмичног говорења.

Често можемо чути да неко помиње ритам природе. Шта заправо значи да природа има свој ритам? У природи се стално нешто смењује – годишња доба, временске прилике и друго. Довољно је само да замислимо рељеф Земљине површине који се, преведено у боје, претаче из зелених нијанси, преко браон до морскоплаве. Управо та смена чини да природа има свој ритам. Тако је и са говором. Ритам говора се ослања на сталну смену, на модулацију различитих говорних нијанси – гласноће, темпа, пауза. Један говор, шире посматрано, додатно је ритмичан уколико има смене кратких и дужих реченица, уколико је гестикулација разноврсна и усклађена са садржајем. Уколико комбинујемо информације са примерима и причама, такође додајемо ритма. У Поwер Поинт презентацији, на пример, ритам ће дати и смена различитих слајдова (на некима ће бити само фотографија или кратак клип а на некима неколико написаних теза).

Охрабрујућа вест је да се монотонија може елиминисати. Између осталог, студенти са Харварда осмислили су апликацију која мери квалитет говорног израза. После снимљеног узорка једне говорне интерпретације следи извештај. Поред побројаних поштапалица, које зависно од учесталости могу да указују на „аљкавост“ и неписменост, апликација мери и темпо – колико просечно речи је изговорено у минуту, да ли је било пауза, колико су трајале. У графички приказ, у својеврсни „говорни екг“ бележе се све промене и прелази. Што више разноврсности, то је динамичнији и изражајнији говор.