Како да будемо сигурни да ће публика правилно разумети нашу поруку

Када читамо, знаци интерпункције нам помажу да лакше разумемо о чему је реч. Да нема запета, двотачки, упитника и осталих „помагала“ настала би општа пометња. Такође, када наиђемо на мисаоно згуснути део, богат садржајем и набијен подацима, можда ћемо га прочитати и неколико пута како бисмо схватили поенту.

Каква је ситуација са говором? Како да добро разложимо оно што кажемо и будемо сигурни да ћемо јасно пренети поруку? Постоји ли говорна интерпункција?

Говорна интерпункција састоји се од две кључне компоненте – блока и логичког акцента. Блок је заправо засебна мисаона целина. Многи говорници „запевају“ крајеве говорне фразе, чиме се ствара утисак да реченица нема краја, као да оно што изјављујемо стално има упитну интонацију. На тај начин отежава се комуникација и излагање постаје монотоно. Логички акценти су оне речи које се наглашавају јаче од осталих, јер њихово нарочито истицање упућује на суштину изговореног. Они су носиоци смисла.

Шта нам је чинити? Прво, не дозволимо да наше речнице буду “километарске”, посебно ако говоримо нешто што желимо да буде упамћено и да остави утисак. Треба раздвојити засебне деонице тачкама, тј. паузама. Тако ћемо рашчланити говорни израз и омогућити лакши пријем поруке.

Друго, речи које изговарамо морају бити различите важности. Тек ако у нашем говору постоје речи које су другачије наглашене од осталих, ми постајемо разложни а истовремено и динамични и сугестивни. Кад излажемо нешто, држимо предавање, презентацију или нешто слично, током припреме важно је да препознамо које речи и које деонице (слајдови) носе смисао. У току интерпретације, те делове ћемо рећи наглашеније, интензивније. Истовремено, важно је да научимо да оне делове говорне интерпретације који нису носећи, већ нешто познато, нека допуна, не истичемо значајно, већ да их користимо као залет до суштине. У супротном, слаћемо погрешне сигнале нашим саговорницима и одвлачити њихову пажњу од онога што је главно.

Сцена из једног хипермаркета – са разгласа се чује „Моли се Олга да се ЈАВИ на инфо-пулт“. У овој краткој реченици најјаче је истакнута реч јави, тако да баца сенку на остале речи које се једва разазнају. Радници који раде за рафовима само су се међусобно згледали, као да једни друге питају „Шта рече, ко треба да се јави?“ Наглашавање погрешних речи може да доведе до неразумевања, па чак и до потпуне збрке. Као што можете претпоставити, овде је требало највише нагласити Олга, зато што баш она треба да се јави, а не неко други. Незнање о значају логичког акцента у споразумевању може бити озбиљан недостатак говорника, посебно ако су логички акценти оне речи које су произвољно изабране и још се прејако истичу.

Др Бранивој Ђорђевић у “Граматици српскохрватске дикције” наводи различите технике одређивања логичког акцента. Најкориснији је такозвани метод интерогације, који налаже да је логички акценат она реч која даје одговор на претпостављено питање. Дакле, “Ко треба да се јави на инфо-пулт?” – Олга.

Ево једног примера из иностранства. У возу који путује од Стокхолма до Гетеборга десила се непредвиђена ситуација. Неко је, покушавши самоубиство, зауставио железницу. Господин са разгласа саопштава: „Због непредвиђених околности воз ће можда каснити у односу на првобитно одређено време доласка. Дакле, можда ћемо каснити. Понављам: воз ће можда каснити!“. Три пута поновљена и изразито наглашена реч поссиблy недвосмислено сугерише да постоји могућност, само могућност, чак би се дало закључити веома мала могућност да ће воз закаснити. На крају, воз је стигао у време које је и било првобитно предвиђено.

Када читамо написани говор, уколико желимо да публика лако прихвати оно што саопштавамо, ми га можемо дикцијски обрадити. То значи да гомилу написаних речи обележимо знацима говорне интерпункције у складу са садржајем. Најважније речи можемо повећати или подебљати. Дуге реченице можемо рашчланити на неколико мањих тако што ћемо их раздвојити тачком. Паузе на важним местима можемо означити са неколико размака и слично.

Говорна интерпункција је у природи нашег говорног бића. Уколико је ставимо под нашу контролу, на свесни ниво, речи које изговарамо имаће бољи учинак.