„Kad budem mlađi, imaću idealan SI-VI“

(Intervju iz školskog časopisa Osnovne škole „Ruđer Bošković“ iz Beograda)

Progovorite da vidimo ko ste. Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?

Dobar dan svima! Ja sam Nadobols Ćidnaskor. To je moje ime naopačke. Poželjno je nekad promeniti perspektivu, gledati iz drugog ugla. Treba odrasti do deteta, napisao je Mika Antić. I sa igrom se treba igrati, kaže on. Moje detinjstvo je, ponekad mi se čini, tek nedavno počelo. Nadam se da će ga još više biti u budućnosti. Ima još jedan izuzetan pesnik, Matija Bećković, vredi pročitati ili poslušati njegovu pesmu „Kad budem mlađi“, jer… „Kad budem mlađi, imaću idealan si-vi“.

Iako su u vaše vreme video igrice bile mnogo manje zastupljene nego danas, jeste li se igrali na taj način?

Jedina igrica pored koje sam ja proveo izvesno vreme je „football manager“. Za one koje ne znaju, vi ste menadžer i trener jednog fudbalskog kluba, određujete igrače, taktiku, treninge, ali i vodite ceo klub: dovodite nove igrače, komunicirate sa stručnim štabom, raspolaže budžetom. Tako sam naučio šta sve znači biti menadžer. I evo, proteklih 10 godina sam neka vrsta menadžera, vodim jedan sistem Institut „Main Point“, edukativni centar koji ima nekoliko stalno zaposlenih i veći broj eksternih saradnika, predavača s kojima treba komunicirati. Mora da se misli o čitavom planu, o marketingu, o prodaji, o vođenju finansija, jedan celokupni posao menadžera, baš kao da vodim fudbalski klub. To mora da bude jedna harmonična celina, skup pojedinaca koji će u timu davati najbolje rezultate.

Duboko verujem da ako se umereno upražnjavaju, igrice imaju i te kako dobru stranu medalje.

Setite se nekih anegdota iz detinjstva.

Moj stariji brat Srđan i ja smo se igrali igre koja se zvala Bosrkiteka. (igra je naziv dobila po našim nadimcima – Boban i Srki). Igre u okviru Boskriteke su uglavnom bile izmšljene. Koristili smo kockice, lopte, koš, karte, ali na jedan naš način, sami smo smišljali način bodovanja. Verujem da se tu javljala klica naših budućih poziva. Dok sam ja upisao glumu, za koju je veoma važna maštovitost, Srđan je direktor jedne PR agencije, osmišljava koncepte, logoe, slogane. Bio je novinar a sada je i pisac, napisao je jako zanimljiv roman “Kapetan”, u čijem središtu je jedna stara piramida koja se baš nalazi u dvorištu vaše škole.

Svako ima neki svoj talenat, samo je važno da ga otkrije na početku, u detinjstvu.

U knjizi „Kod duše“ Džejms Hilman piše: „U svakom od nas postoji žir, da li će se razviti u hrast, zavisi od mnogo faktora“. U tome veliku ulogu igraju roditelji, nastavnici, škola, da prepoznaju talenat dece. Mi smo u Bosrkiteci običnim igrama dodavali razne elemente da bi bilo još zanimljivije, ali i da bi bilo naše, autentično. Ta kreativnost je u središtu poziva koje smo odabrali.

Jeste voleli školu?

Voleo sam školu, bio sam uvek vredan đak, imao sam dobre ocene, ali ono što bih voleo da poručim je: najvrednije u školi je prepoznavanje u čemu ste talentovani, šta je vaš adut, u čemu ste prvak sveta ili biste mogli da postanete. To razvijajte i pronalazite načine kroz slobodne nastavne aktivnosti, vannastavne aktivnosti, sekcije, da se vežete za one nastavnike koji pokazuju entuzijazam, koji žele da rade sa decom više od očekivanog i obaveznog nastavnog programa.

Prelomna tačka u mom školovanju je bila u 3. razredu Zemunske gimnazije kada sam sa nekolicinom drugara pokrenuo dramsku sekciju, povodom jubileja gimnazije smo pripremali „Ožalošćenu porodicu“ Branislava Nušića, jednog od mojih omiljenih dramskih pisaca. Profesori su nas podržali u tome kada su videli naš posvećeni rad i prepoznali su to kao nešto bitno i važno, a ne nešto sporedno. Ta predstava se igrala više puta, osvajala je i nagrade.

Koje osobine je posedovao Vaš omiljeni nastavnik?

Dosta nastavnika svoj posao obavlja sa pola snage. Više puta sam imao prilike da čas provedem u ispisivanju nečega što nastavnik diktira, a mi to treba da naučimo. Zamiclite, ceo čas vam neko samo diktira a vi pišete!

Moji omiljeni nastavnici su bili svi oni marljivi prosvetni radnici koji su bili entuzijasti, kod kojih se videlo da im je stalo da nas zainteresuju za neku temu, da nam je predstave na način koji nije usko vezan za plan i program već na malo atkraktivniji način, povezan sa aktuelnim događajima, uz upotrebu primera, analogija, vizuelnih sredstava.

Šta ste čitali u školskom uzrastu i koje knjige su posebno uticale na Vas?

U školskom uzrastu sam rado čitao knjige koje su interaktivne. Sećam se jednog naziva – „Kralj svile“. Počneš da čitaš, ali posle nekog broja stranica dobiješ mogućnost da biraš put kako ćeš čitati knjigu. Zato sam u svojoj knjizi „Progovori da vidim ko si“ postavio QR kodove, što može zaličiti na igricu, u kojoj svaki čitalac ima mogućnost da osim napisanog teksta posluša audio zapis, da vidi kroz video neke pisce kako su govorili ili mene kao autora kako dajem određene savete. Čitaoci mogu i sebe da snime i pošalju mi snimak. Uvek se od srca obradujem kada dobijem takav imejl. Svima odgovorim sa detaljnom analizom.

U detinjstvu sam najviše čitao pesnike, Miku Antića, Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića. Voleo sam njihove pesme da čitam naglas i imitiram voditelja koji “kao” predstavlja takmičenje među pesnicima. Neka moja izmišljena radio emisija. Još sa 5-6 godina kad sam naučio da čitam, vodali su me po komšiluku da pokažem svoje umeće.

Ovom prilikom želim da predložim čitaocima vašeg časopisa da pročitaju omladinske romane – „Stepenice straha“ (Mika Antić) i „Nebo nad cirkusom” (Rale Damjanović). I još jedna, neizbežna preporuka – Politikin zabavnik!

Šta ste hteli da budete kad porastete?

Glumac ili učitelj. Jednom me je bratanica Dunja pitala: “Bobo, jesi li ti učitelj ili samo glumiš da si profesor?” Nije u tom trenutku ni bila svesna koliko je višeslojno to pitanje. Izgeleda da sam ja u ulozi prenosioca znanja. Ona me je pronašla i za sada se vrlo dobro uklapamo. Kad budem još mlađi jednog dana, voleo bih da budem dirigent.

Kako se razvila ljubav prema glumi?

Kao dete sam čuo reklamu na radiju – Bata Miladinović, čuveni dramski pedagog govorio je o svom studiju glume i šta se tamo tačno radi. U to vreme nije bilo toliko školica glume kao danas, bilo ih je nekoliko u Beogradu i ja sam odmah kao iz topa rekao mami: „Vodi me tamo, ja bih to da probam.” Ona je bila iznenađena, ali samo delimično, osetila je ona da u meni čuči glumački talenat iako se u našoj porodici niko nije bavio glumom. Ta roditeljska intuicija, prepoznati šta dete interesuje, kod nje je proradila i ja sam joj mnogo zahvalan na tome. A mogla je da kaže: „Ma kakva gluma, šta ti to sad pada na pamet?!“ Sećam se kad me je odvela na audiciju, ona je bila ushićena, imala je veću tremu od mene. Pripremio sam imitacije sportskih komentatora, bilo mi je interesantno kako menjaju dinamiku dok govore, kako naglašavaju kad je šansa, kad je gol i slično. Mama mi je rekla: „Sine, ne sekiraj se! I ako ne prođeš, mama te vodi na sladoled.“ Ja sam svakako znao da ću sladoled dobiti, a usput sam i primljen i mama je ostala i dan danas velika podrška.

Nažalost, kako čujem u radu sa decom, danas roditelji dosta nameću svoj stav u odnosu na ekonomske prilike – “Nemoj da ideš tamo, to nije isplativo, treba da naslediš ovo što sam ja godinama sticao, stomatološka ordinacija ili advokatska kancelarija.” Protivnik sam nasleđenih zanimanja, svako treba da se bavi onim što je njegovo interesovanje i za šta ga je Bog stvorio.

Moju ljubav prema glumi godinama je produbljivala Zorica Mirković, glumica, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, kod koje sam išao u školu glume. Radila je predano, sa dosta posvećenosti dikciji i kulturi govora.

Završili ste studije glume u klasi Nebojše Dugalića. Vaš glas često čujemo u mnogim dokumentarnim, televizijskim emisijama i audio knjigama. Da li na taj način održavate kontakt sa glumom?

To je moja terapija. Od malih nogu sam voleo da čitam naglas, razvijao sam taj svoj talenat, zahvaljujući svojim profesorima, ali i samostalno kroz čitanje knjiga. Mislim da je zvučna knjiga odličan način kako može da se produbi znanje. Velika je odgovornost na onom ko čita zvučnu knjigu jer od interpretacije zavisi kako će slušalac primiti primiti knjigu. Preporučujem čitaocima jutjub kanal udruženja „Izražajnost“, snimili smo poeziju Zmaja, Dučića, Rakića, Antića, Radičevića… Inače, do sada sam snimio oko 20 zvučnih knjiga, narator sam i nekih klasika, poput Andrića, Pavića, vladike Nikolaja Velimirovića.

Da bi se dobro pročitala zvučna knjiga ili naracija za dokumentarnu emisiju, treba vladati takozvanom govornom interpunkcijom, pripremiti tekst za interpretaciju, odrediti mu misaone celine, tačke, pauze, naglaske, a i na širem planu odrediti stepen važnosti i žanrovske nijanse. Potrebno je i glumačko umeće.

Vama je iznad toga da ,,budete poznati“ očigledno da svoje znanje u govornim veštinama naučite druge.

,,Umeti naučiti drugog da ume.” Opet Mika 🙂 Moram da pomenem mog dragog Bokija Vasilića, sa kojim sam počeo da radim kad je išao u sedmi razred osnovne škole. Posle nekoliko godina rada u kontinuitetu, on je postao predavač i prenosi svojm vršnjacima znanje i veštine iz oblasti javnog nastupa. Za takve susrete živim!

Mislite li da se ljudi nedovoljno bave i neguju svoje najveće preimućstvo, u odnosu na druga bića na planeti – govor?

U školi učimo muzičku kulturu, fizičku kulturu, likovnu kulturu. Ali, ne učimo kulturu govora. Ona je podjednako važna. Svakog dana izgovorimo desetine hiljada reči. Čime god da se bavimo, potrebno da je se usmeno izrazimo, da inforišemo, uveravamo, zainteresujemo, motivišemo… Nadam se da će se to promeniti i da će kultura govora u budućnosti zauzimati više mesta u našem nastavnom programu.

Šta sve način govora kaže o čoveku?

Mnogo toga. Ako govorimo prebrzo, to može ukazati na brzopletost ili na nervozu. Ako govorimo suviše tiho, većini će delovati da smo stidljivi, bez samopouzdanja. Izbor reči pokazuje elokventnost, načitanost. Način govora otkriva i odakle smo. Da li ste znali da postoji forenzička lingvistika? Stručnjaci na osnovu zvučnog zapisa nečijeg glasa, na osnovu različitih parametara, procenjuju odakle je, kakav mu je stepen obrazovanja i mnoge druge stvari. Oni učestvuju u rešavanju određenih krivičnih slučaja, kada se vrši ispitivanje osumnjičenih.

Kako se rodila ideja za Institut ,,Main Point“?

Uvideo sam da su tehnike i znanja koje sam stekao, potrebni mnogima, predstavnicima različitih profesija. Ispostavilo se da je prezentovanje sastavni deo brojnih poslova. Trema je takođe veoma učestala pojava. Postoji veliki broj onih koji ne znaju kako treba da se pripreme za nastup a svesni su da ukoliko uspešno predstavljaju svoje ideje i usluge, to podiže njihov kredibilitet. Mic po mic, gradio se portfolio, koji danas broji više od 30 velikih kompanija sa kojima sarađujemo.

Koje su najviše vrednosti koje ,,Izražajnost“ neguje?

Od prvog dana trudimo se da razvijamo sveobuhvatne programe podučavanja, uz učešće najvećih stručnjaka iz oblasti tehnike glasa, dikcije, neverbalne komunikacije, psihologije. Okruženi smo eminentnim univerzitetskim profesorima, glumcima i drugim javnim ličnostima koji se ističu svojom izvesnom dikcijom. Naše ključne vrednosti su i inovativnost i dostupnost kulturnih sadržaja osobama sa invaliditetom.

Šta uraditi da se kultura govora u medijima popravi?

Nema tu spasa 🙂 Jednostavno, više nije na ceni. Najviše se gleda šta može dobro da se naplati i da privuče što više reklama. Upravo iz tog razloga, gledamo rijaliti ličnosti kao voditelje, sve češće sa malih ekrana čujemo loš, stihijski govor, prepun grešaka, proizvoljnosti, žargona, poštapalica. Dve stvari vidim kao obrahrujuće – uvek će biti onih koji će voditi računa kako se izražavaju i truditi se da budu za uzor, a drugo – društvene mreže postale su odlična alternativa, ima dosta zanimljivih i stručnih podkasta, vlogova i tome se treba što više okrenuti.

Ljudima iz kojih profesija najčešće unapređujete govor?

To su uglavnom poslovni ljudi koji imaju obavezu da učestvuju na sastancima i da drže prezentacije u firmi. Oni dolaze iz različitih sfera – IT industrije, farmaceutske industrije, iz prodaje, marketinga, dolaze i političari, advokati, menadžeri… Više hiljada ljudi iz sasvim različitih oblasti, koji su nam ukazali poverenje u proteklih deset godina, dokaz su da je u današnje vreme više nego ikad ranije potrebno ovladati prezentacionim i komunikacijskim veštinama, jer su postale sastavni deo skoro svih zanimanja.

Sa koliko ste škola sarađivali i kako pamtite takva angažovanja u okviru programa Javni govor – tehnike izlagačke pismenosti?

U više od 50 škola je održan seminar čiji sam autor. Učitelji i nastavnici prepoznaju našu posvećenost a istovremeno su zahvalni što imaju priliku da se osnaže na polju kulture govora. Mnogo im, na primer, znače vežbe disanja koje pomažu da se glasnice sačuvaju, kako ne bi došlo do promuklosti i vokalnog zamora. Posebno mi je drago što nam se mnogi javljaju nakon seminara sa primerima iz prakse kako su određene vežbe preneli đacima i kako je to oplemenilo nastavni proces. Osim mene, realizatori seminara su i Milan Bosiljčić i Marko Milovanović, izuzetni predavači, bez kojih uspeh ovog seminara ne bi bio moguć.

Kakvo je Vaše, evo već drugi put sarađujemo, iskustvo u Ruđeru?

To je odlična prilika da se sa decom radi u kontinuitetu. Održavamo niz različitih tematskih radionica, sa učenicima radi nekoliko predavača a na kraju dolazi najbolji deo – javni čas, prilika da pokažemo šta smo naučili. Raduje me što nas privatni obrazovni sistemi sve češće pozivaju. “Ruđer” je i na tom polju bio prvi, veoma sam zadovoljan saradnjom.

U javnom obraćanju je važan veoma početak, ali i kraj. Može jedan efektan završetak.

Mika Antić, moj omiljeni pesnik, koji se nalazi u središtu mog doktorskog rada na kome trenutno radim, napisao je: Možda vi i znate da letite, samo niste probali na sve moguće načine.