„Кад будем млађи, имаћу идеалан СИ-ВИ“

(Интервју из школског часописа Основне школе „Руђер Бошковић“ из Београда)

Проговорите да видимо ко сте. Какво је било Ваше детињство?

Добар дан свима! Ја сам Надоболс Ћиднаскор. То је моје име наопачке. Пожељно је некад променити перспективу, гледати из другог угла. Треба одрасти до детета, написао је Мика Антић. И са игром се треба играти, каже он. Моје детињство је, понекад ми се чини, тек недавно почело. Надам се да ће га још више бити у будућности. Има још један изузетан песник, Матија Бећковић, вреди прочитати или послушати његову песму „Кад будем млађи“, јер… „Кад будем млађи, имаћу идеалан си-ви“.

Иако су у ваше време видео игрице биле много мање заступљене него данас, јесте ли се играли на тај начин?

Једина игрица поред које сам ја провео извесно време је „фоотбалл манагер“. За оне које не знају, ви сте менаџер и тренер једног фудбалског клуба, одређујете играче, тактику, тренинге, али и водите цео клуб: доводите нове играче, комуницирате са стручним штабом, располаже буџетом. Тако сам научио шта све значи бити менаџер. И ево, протеклих 10 година сам нека врста менаџера, водим један систем Институт „Маин Поинт“, едукативни центар који има неколико стално запослених и већи број екстерних сарадника, предавача с којима треба комуницирати. Мора да се мисли о читавом плану, о маркетингу, о продаји, о вођењу финансија, један целокупни посао менаџера, баш као да водим фудбалски клуб. То мора да буде једна хармонична целина, скуп појединаца који ће у тиму давати најбоље резултате.

Дубоко верујем да ако се умерено упражњавају, игрице имају и те како добру страну медаље.

Сетите се неких анегдота из детињства.

Мој старији брат Срђан и ја смо се играли игре која се звала Босркитека. (игра је назив добила по нашим надимцима – Бобан и Срки). Игре у оквиру Боскритеке су углавном биле измшљене. Користили смо коцкице, лопте, кош, карте, али на један наш начин, сами смо смишљали начин бодовања. Верујем да се ту јављала клица наших будућих позива. Док сам ја уписао глуму, за коју је веома важна маштовитост, Срђан је директор једне ПР агенције, осмишљава концепте, логое, слогане. Био је новинар а сада је и писац, написао је јако занимљив роман “Капетан”, у чијем средишту је једна стара пирамида која се баш налази у дворишту ваше школе.

Свако има неки свој таленат, само је важно да га открије на почетку, у детињству.

У књизи „Код душе“ Џејмс Хилман пише: „У сваком од нас постоји жир, да ли ће се развити у храст, зависи од много фактора“. У томе велику улогу играју родитељи, наставници, школа, да препознају таленат деце. Ми смо у Босркитеци обичним играма додавали разне елементе да би било још занимљивије, али и да би било наше, аутентично. Та креативност је у средишту позива које смо одабрали.

Јесте волели школу?

Волео сам школу, био сам увек вредан ђак, имао сам добре оцене, али оно што бих волео да поручим је: највредније у школи је препознавање у чему сте талентовани, шта је ваш адут, у чему сте првак света или бисте могли да постанете. То развијајте и проналазите начине кроз слободне наставне активности, ваннаставне активности, секције, да се вежете за оне наставнике који показују ентузијазам, који желе да раде са децом више од очекиваног и обавезног наставног програма.

Преломна тачка у мом школовању је била у 3. разреду Земунске гимназије када сам са неколицином другара покренуо драмску секцију, поводом јубилеја гимназије смо припремали „Ожалошћену породицу“ Бранислава Нушића, једног од мојих омиљених драмских писаца. Професори су нас подржали у томе када су видели наш посвећени рад и препознали су то као нешто битно и важно, а не нешто споредно. Та представа се играла више пута, освајала је и награде.

Које особине је поседовао Ваш омиљени наставник?

Доста наставника свој посао обавља са пола снаге. Више пута сам имао прилике да час проведем у исписивању нечега што наставник диктира, а ми то треба да научимо. Замицлите, цео час вам неко само диктира а ви пишете!

Моји омиљени наставници су били сви они марљиви просветни радници који су били ентузијасти, код којих се видело да им је стало да нас заинтересују за неку тему, да нам је представе на начин који није уско везан за план и програм већ на мало аткрактивнији начин, повезан са актуелним догађајима, уз употребу примера, аналогија, визуелних средстава.

Шта сте читали у школском узрасту и које књиге су посебно утицале на Вас?

У школском узрасту сам радо читао књиге које су интерактивне. Сећам се једног назива – „Краљ свиле“. Почнеш да читаш, али после неког броја страница добијеш могућност да бираш пут како ћеш читати књигу. Зато сам у својој књизи „Проговори да видим ко си“ поставио QР кодове, што може заличити на игрицу, у којој сваки читалац има могућност да осим написаног текста послуша аудио запис, да види кроз видео неке писце како су говорили или мене као аутора како дајем одређене савете. Читаоци могу и себе да сниме и пошаљу ми снимак. Увек се од срца обрадујем када добијем такав имејл. Свима одговорим са детаљном анализом.

У детињству сам највише читао песнике, Мику Антића, Душка Радовића, Љубивоја Ршумовића. Волео сам њихове песме да читам наглас и имитирам водитеља који “као” представља такмичење међу песницима. Нека моја измишљена радио емисија. Још са 5-6 година кад сам научио да читам, водали су ме по комшилуку да покажем своје умеће.

Овом приликом желим да предложим читаоцима вашег часописа да прочитају омладинске романе – „Степенице страха“ (Мика Антић) и „Небо над циркусом” (Рале Дамјановић). И још једна, неизбежна препорука – Политикин забавник!

Шта сте хтели да будете кад порастете?

Глумац или учитељ. Једном ме је братаница Дуња питала: “Бобо, јеси ли ти учитељ или само глумиш да си професор?” Није у том тренутку ни била свесна колико је вишеслојно то питање. Изгеледа да сам ја у улози преносиоца знања. Она ме је пронашла и за сада се врло добро уклапамо. Кад будем још млађи једног дана, волео бих да будем диригент.

Како се развила љубав према глуми?

Као дете сам чуо рекламу на радију – Бата Миладиновић, чувени драмски педагог говорио је о свом студију глуме и шта се тамо тачно ради. У то време није било толико школица глуме као данас, било их је неколико у Београду и ја сам одмах као из топа рекао мами: „Води ме тамо, ја бих то да пробам.” Она је била изненађена, али само делимично, осетила је она да у мени чучи глумачки таленат иако се у нашој породици нико није бавио глумом. Та родитељска интуиција, препознати шта дете интересује, код ње је прорадила и ја сам јој много захвалан на томе. А могла је да каже: „Ма каква глума, шта ти то сад пада на памет?!“ Сећам се кад ме је одвела на аудицију, она је била усхићена, имала је већу трему од мене. Припремио сам имитације спортских коментатора, било ми је интересантно како мењају динамику док говоре, како наглашавају кад је шанса, кад је гол и слично. Мама ми је рекла: „Сине, не секирај се! И ако не прођеш, мама те води на сладолед.“ Ја сам свакако знао да ћу сладолед добити, а успут сам и примљен и мама је остала и дан данас велика подршка.

Нажалост, како чујем у раду са децом, данас родитељи доста намећу свој став у односу на економске прилике – “Немој да идеш тамо, то није исплативо, треба да наследиш ово што сам ја годинама стицао, стоматолошка ординација или адвокатска канцеларија.” Противник сам наслеђених занимања, свако треба да се бави оним што је његово интересовање и за шта га је Бог створио.

Моју љубав према глуми годинама је продубљивала Зорица Мирковић, глумица, првакиња Народног позоришта у Београду, код које сам ишао у школу глуме. Радила је предано, са доста посвећености дикцији и култури говора.

Завршили сте студије глуме у класи Небојше Дугалића. Ваш глас често чујемо у многим документарним, телевизијским емисијама и аудио књигама. Да ли на тај начин одржавате контакт са глумом?

То је моја терапија. Од малих ногу сам волео да читам наглас, развијао сам тај свој таленат, захваљујући својим професорима, али и самостално кроз читање књига. Мислим да је звучна књига одличан начин како може да се продуби знање. Велика је одговорност на оном ко чита звучну књигу јер од интерпретације зависи како ће слушалац примити примити књигу. Препоручујем читаоцима јутјуб канал удружења „Изражајност“, снимили смо поезију Змаја, Дучића, Ракића, Антића, Радичевића… Иначе, до сада сам снимио око 20 звучних књига, наратор сам и неких класика, попут Андрића, Павића, владике Николаја Велимировића.

Да би се добро прочитала звучна књига или нарација за документарну емисију, треба владати такозваном говорном интерпункцијом, припремити текст за интерпретацију, одредити му мисаоне целине, тачке, паузе, нагласке, а и на ширем плану одредити степен важности и жанровске нијансе. Потребно је и глумачко умеће.

Вама је изнад тога да ,,будете познати“ очигледно да своје знање у говорним вештинама научите друге.

,,Умети научити другог да уме.” Опет Мика 🙂 Морам да поменем мог драгог Бокија Василића, са којим сам почео да радим кад је ишао у седми разред основне школе. После неколико година рада у континуитету, он је постао предавач и преноси својм вршњацима знање и вештине из области јавног наступа. За такве сусрете живим!

Мислите ли да се људи недовољно баве и негују своје највеће преимућство, у односу на друга бића на планети – говор?

У школи учимо музичку културу, физичку културу, ликовну културу. Али, не учимо културу говора. Она је подједнако важна. Сваког дана изговоримо десетине хиљада речи. Чиме год да се бавимо, потребно да је се усмено изразимо, да инфоришемо, уверавамо, заинтересујемо, мотивишемо… Надам се да ће се то променити и да ће култура говора у будућности заузимати више места у нашем наставном програму.

Шта све начин говора каже о човеку?

Много тога. Ако говоримо пребрзо, то може указати на брзоплетост или на нервозу. Ако говоримо сувише тихо, већини ће деловати да смо стидљиви, без самопоуздања. Избор речи показује елоквентност, начитаност. Начин говора открива и одакле смо. Да ли сте знали да постоји форензичка лингвистика? Стручњаци на основу звучног записа нечијег гласа, на основу различитих параметара, процењују одакле је, какав му је степен образовања и многе друге ствари. Они учествују у решавању одређених кривичних случаја, када се врши испитивање осумњичених.

Како се родила идеја за Институт ,,Маин Поинт“?

Увидео сам да су технике и знања које сам стекао, потребни многима, представницима различитих професија. Испоставило се да је презентовање саставни део бројних послова. Трема је такође веома учестала појава. Постоји велики број оних који не знају како треба да се припреме за наступ а свесни су да уколико успешно представљају своје идеје и услуге, то подиже њихов кредибилитет. Миц по миц, градио се портфолио, који данас броји више од 30 великих компанија са којима сарађујемо.

Које су највише вредности које ,,Изражајност“ негује?

Од првог дана трудимо се да развијамо свеобухватне програме подучавања, уз учешће највећих стручњака из области технике гласа, дикције, невербалне комуникације, психологије. Окружени смо еминентним универзитетским професорима, глумцима и другим јавним личностима који се истичу својом извесном дикцијом. Наше кључне вредности су и иновативност и доступност културних садржаја особама са инвалидитетом.

Шта урадити да се култура говора у медијима поправи?

Нема ту спаса 🙂 Једноставно, више није на цени. Највише се гледа шта може добро да се наплати и да привуче што више реклама. Управо из тог разлога, гледамо ријалити личности као водитеље, све чешће са малих екрана чујемо лош, стихијски говор, препун грешака, произвољности, жаргона, поштапалица. Две ствари видим као обрахрујуће – увек ће бити оних који ће водити рачуна како се изражавају и трудити се да буду за узор, а друго – друштвене мреже постале су одлична алтернатива, има доста занимљивих и стручних подкаста, влогова и томе се треба што више окренути.

Људима из којих професија најчешће унапређујете говор?

То су углавном пословни људи који имају обавезу да учествују на састанцима и да држе презентације у фирми. Они долазе из различитих сфера – ИТ индустрије, фармацеутске индустрије, из продаје, маркетинга, долазе и политичари, адвокати, менаџери… Више хиљада људи из сасвим различитих области, који су нам указали поверење у протеклих десет година, доказ су да је у данашње време више него икад раније потребно овладати презентационим и комуникацијским вештинама, јер су постале саставни део скоро свих занимања.

Са колико сте школа сарађивали и како памтите таква ангажовања у оквиру програма Јавни говор – технике излагачке писмености?

У више од 50 школа је одржан семинар чији сам аутор. Учитељи и наставници препознају нашу посвећеност а истовремено су захвални што имају прилику да се оснаже на пољу културе говора. Много им, на пример, значе вежбе дисања које помажу да се гласнице сачувају, како не би дошло до промуклости и вокалног замора. Посебно ми је драго што нам се многи јављају након семинара са примерима из праксе како су одређене вежбе пренели ђацима и како је то оплеменило наставни процес. Осим мене, реализатори семинара су и Милан Босиљчић и Марко Миловановић, изузетни предавачи, без којих успех овог семинара не би био могућ.

Какво је Ваше, ево већ други пут сарађујемо, искуство у Руђеру?

То је одлична прилика да се са децом ради у континуитету. Одржавамо низ различитих тематских радионица, са ученицима ради неколико предавача а на крају долази најбољи део – јавни час, прилика да покажемо шта смо научили. Радује ме што нас приватни образовни системи све чешће позивају. “Руђер” је и на том пољу био први, веома сам задовољан сарадњом.

У јавном обраћању је важан веома почетак, али и крај. Може један ефектан завршетак.

Мика Антић, мој омиљени песник, који се налази у средишту мог докторског рада на коме тренутно радим, написао је: Можда ви и знате да летите, само нисте пробали на све могуће начине.