Уколико желите да говорите изражајно – реците збогом поштапалицама

Када говоримо а желимо… Овај… Да утичемо својим говором на друге… Овааај… Требало би да мислимо… Значи и на… Како да кажем… Избор речи које користимо. Тако да овај…

Да ли вам ово звучи познато?

Скоро сви људи, који се не баве професионално јавним наступом, имају проблем са поштапалицама. Могли бисмо слободно рећи да у време опште небриге о култури говора влада права ЕПИДЕМИЈА поштапалица.

Добар говорник се приликом излагања труди да употребљава што мање такозваних редундантних (непотребних) речи, јер на тај начин исказује своје мисли и идеје на концизан, разложан начин.

Поштапалице су први показатељ недовољне писмености. Можете да будете врхунски стручњаци у свом послу, али поштапалице ће вас, бар у извесној мери, дискредитовати. Нико никада није рекао за говорника који се лепо изражава да му то смета. С друге стране, колико пута нам се десило да губимо фокус док слушамо оне који упорно „прљају“ своје обраћање вишковима. Све што отежава разумевање треба елиминисати.

Најучесталија поштапалица у српском језику је овај, са продуженом верзијом – тако да овај. Затим следе: значи, продужено ааааа, дакле, па, како да кажем. Могу се чути и следеће: ово, разумеш, знаш, мислим, ово бре, генерално, неке псовке и друге.

Уклањање поштапалица заправо представља пут ка олакшаном пријему онога шта желимо да кажемо. Наша публика не мора да прочита ниједну књигу на тему дикције, реторике или културе говора како би поштапалице препознала као део лошег говорног израза. У крајњем случају, публици ће на несвесном нивоу нешто сметати.

Поштапалице углавном долазе као непотребно везивно ткиво између мисаоних целина. Када завршимо једну говорну целину ми изговарамо неку поштапалицу хватајући залет за оно што ћемо следеће рећи (често несвесно).

Најбољи рецепт јесте – пауза. Паузом у ствари убијамо више мува једним ударцем. Пауза је изузетно моћно реторичко средство које делује врло сугестивно. Стручњаци су доказали да они који користе паузе током неког излагања остављају утисак сталожене, самоуверене и стручне особе. Такође, пауза је одлична прилика да удахнете, чиме ћете оснажити свој глас. Немојте се плашити да ће пауза одати вашу несигурност, да ће ваши саговорници помислити да сте се збунили, да сте застали јер не знате шта ћете следеће рећи. Напротив, пауза указује на прецизан ток мисли. Такође, велики број људи говори брже него што би требало, плашећи се да неће рећи све што су наумили. Паузе ће и у том погледу донети видљиви квалитет вашој дикцији – успорићете.

Најзначајнији корак у борби против поштапалице јесте – свест да она постоји. Откријте која је ваша поштапалица. Замолите људе у својој околини да вам скрену пажњу када у току комуникације превише употребљавате једну исту реч. Снимите неки свој телефонски разговор, послушајте како звучи и утврдите има ли „вишкова“. Један озбиљан пословни човек, решио је да уклони „овај“ из свог говора тако што је затражио од колега да га сваки пут опомену кад изговори ту поштапалицу. За казну је морао да плати 100 динара. Замислите, сто динара сваки пут кад каже „овај“. После три дана тог експеримента у касици је било – 8.200 динара. Након тога, сваким даном број изговорених „овај“ постао је све мањи да би коначно успео потпуно да га се ослободи. За укупну суму од 11.800 динара частио је колеге ручком и на тај начин прославио једну своју победу. Можда вам та победа делује мала и небитна, али тај човек сада држи предавања пред великим скуповима, одише самопоуздањем и људи воле да га слушају.

Говор је жива ствар, не можемо очекивати да ће увек све оно што изговоримо бити савршено, без грешке. Међутим, важно је да препознамо шта нас спутава. Важно је да своје говорне навике што више контролишемо. Уколико желите да будете изражајни и убедљиви, да својим говором остављате утисак на друге, да ширите утицај речима које изговарате – реците збогом поштапалицама!