Kada govorimo a želimo… Ovaj… Da utičemo svojim govorom na druge… Ovaaaj… Trebalo bi da mislimo… Znači i na… Kako da kažem… Izbor reči koje koristimo. Tako da ovaj…
Da li vam ovo zvuči poznato?
Skoro svi ljudi, koji se ne bave profesionalno javnim nastupom, imaju problem sa poštapalicama. Mogli bismo slobodno reći da u vreme opšte nebrige o kulturi govora vlada prava EPIDEMIJA poštapalica.
Dobar govornik se prilikom izlaganja trudi da upotrebljava što manje takozvanih redundantnih (nepotrebnih) reči, jer na taj način iskazuje svoje misli i ideje na koncizan, razložan način.
Poštapalice su prvi pokazatelj nedovoljne pismenosti. Možete da budete vrhunski stručnjaci u svom poslu, ali poštapalice će vas, bar u izvesnoj meri, diskreditovati. Niko nikada nije rekao za govornika koji se lepo izražava da mu to smeta. S druge strane, koliko puta nam se desilo da gubimo fokus dok slušamo one koji uporno „prljaju“ svoje obraćanje viškovima. Sve što otežava razumevanje treba eliminisati.
Najučestalija poštapalica u srpskom jeziku je ovaj, sa produženom verzijom – tako da ovaj. Zatim slede: znači, produženo aaaaa, dakle, pa, kako da kažem. Mogu se čuti i sledeće: ovo, razumeš, znaš, mislim, ovo bre, generalno, neke psovke i druge.
Uklanjanje poštapalica zapravo predstavlja put ka olakšanom prijemu onoga šta želimo da kažemo. Naša publika ne mora da pročita nijednu knjigu na temu dikcije, retorike ili kulture govora kako bi poštapalice prepoznala kao deo lošeg govornog izraza. U krajnjem slučaju, publici će na nesvesnom nivou nešto smetati.
Poštapalice uglavnom dolaze kao nepotrebno vezivno tkivo između misaonih celina. Kada završimo jednu govornu celinu mi izgovaramo neku poštapalicu hvatajući zalet za ono što ćemo sledeće reći (često nesvesno).
Najbolji recept jeste – pauza. Pauzom u stvari ubijamo više muva jednim udarcem. Pauza je izuzetno moćno retoričko sredstvo koje deluje vrlo sugestivno. Stručnjaci su dokazali da oni koji koriste pauze tokom nekog izlaganja ostavljaju utisak staložene, samouverene i stručne osobe. Takođe, pauza je odlična prilika da udahnete, čime ćete osnažiti svoj glas. Nemojte se plašiti da će pauza odati vašu nesigurnost, da će vaši sagovornici pomisliti da ste se zbunili, da ste zastali jer ne znate šta ćete sledeće reći. Naprotiv, pauza ukazuje na precizan tok misli. Takođe, veliki broj ljudi govori brže nego što bi trebalo, plašeći se da neće reći sve što su naumili. Pauze će i u tom pogledu doneti vidljivi kvalitet vašoj dikciji – usporićete.
Najznačajniji korak u borbi protiv poštapalice jeste – svest da ona postoji. Otkrijte koja je vaša poštapalica. Zamolite ljude u svojoj okolini da vam skrenu pažnju kada u toku komunikacije previše upotrebljavate jednu istu reč. Snimite neki svoj telefonski razgovor, poslušajte kako zvuči i utvrdite ima li „viškova“. Jedan ozbiljan poslovni čovek, rešio je da ukloni „ovaj“ iz svog govora tako što je zatražio od kolega da ga svaki put opomenu kad izgovori tu poštapalicu. Za kaznu je morao da plati 100 dinara. Zamislite, sto dinara svaki put kad kaže „ovaj“. Posle tri dana tog eksperimenta u kasici je bilo – 8.200 dinara. Nakon toga, svakim danom broj izgovorenih „ovaj“ postao je sve manji da bi konačno uspeo potpuno da ga se oslobodi. Za ukupnu sumu od 11.800 dinara častio je kolege ručkom i na taj način proslavio jednu svoju pobedu. Možda vam ta pobeda deluje mala i nebitna, ali taj čovek sada drži predavanja pred velikim skupovima, odiše samopouzdanjem i ljudi vole da ga slušaju.
Govor je živa stvar, ne možemo očekivati da će uvek sve ono što izgovorimo biti savršeno, bez greške. Međutim, važno je da prepoznamo šta nas sputava. Važno je da svoje govorne navike što više kontrolišemo. Ukoliko želite da budete izražajni i ubedljivi, da svojim govorom ostavljate utisak na druge, da širite uticaj rečima koje izgovarate – recite zbogom poštapalicama!