„Umalo da zaspim na njegovom predavanju“, požalila se jedna devojka svojoj drugarici u autobusu. „I ja. Sad kad bi me pitala šta su ključne stvari koje je trebalo zapamtiti, ne bih znala da ti kažem. Toliko je govorio ravno i dosadno, nemam reči.“
Monotonija (mono – jedan, tonos – ton) u govoru je česta pojava. Koliko puta vam se desilo da zevate dok vam neko nešto govori? Veoma je mala šansa da ljudi koji govore monotono ostave dobar utisak, da nam je lepo i interesantno da ih slušamo. Poseban problem je što se u vreme opšte nebrige o kulturi govora sve veći broj profesionalnih govornika (voditelja, političara, predavača) izražava na ravan, nedinamičan, jednolinijski način.
Da govor ne bi bio monoton, on treba da bude – ritmičan. Da bi govor bio ritmičan, on zapravo treba da bude sastavljen od stalne smene različitih govornih nijansi. Tek kada je naš govor u nekim delovima malo glasniji od ostatka, pa malo sporiji, pa ima pauze, pa nema pauze, pa ta pauza traje kratko, pa traje malo duže i slično, tek tada možemo biti sigurni da će naše izlaganje biti zanimjivo, da će držati pažnju.
Branislav Nušić, autor Retorike, zapaža: „Sve umetnosti (muzika, slikarstvo, vajarstvo, arhitektura), da bi izbegle monotoniju, traže lepotu u prelomima. Stoga se u besedi ravna linija mora lomiti a to se postiže jedino modulacijom.“
Postoji nekoliko načina kako da prelomne tačke u govoru izdvojimo od ostatka. Prvo, usporenjem (muz. ritardando). To znači da usporimo prilikom izgovaranja bitnih reči i rečenica, kao i onih delova koji su misaono zgusnuti, komplikovaniji za razumevanje. Stručnjaci nalažu da je najbolje izgovarati oko 120 reči u minutu. To je prosečna vrednost. Brže treba reći ono što je već poznato ili nije mnogo važno, već predstavlja zalet ka suštini a sporije ono što nosi smisao našeg iskaza. Drugo, glasnoćom. Deo koji je važan kažemo malo glasnije (ili malo tiše, kako bismo privukli pažnju naših slušalaca). Treće, pauzom. I to na više načina. Sugestivna pauza u govoru može da prethodi izgovaranju važnog pojma ili može uslediti nakon bitne misaone celine. Dobri govornici nekad iskoriste dvostruko dejstvo pauze – odabrani pojam ili grupu pojmova „izoluju“ pauzama i na početku i na kraju.
Ne mogu svi delovi našeg govora biti iste važnosti. Ritam i izražajnost baš i leže u tom drugačijem naglašavanju manje važnih i važnijih delova govorne celine. Kada govorimo o nečemu što nam je blisko, do čega nam je stalo, sama želja da nekoga u nešto uverimo „igraće“ za nas. Potrebno je samo da iskoristimo taj zamah govornog angažmana i na svesnom nivou koristimo tehnike ritmičnog govorenja.
Često možemo čuti da neko pominje ritam prirode. Šta zapravo znači da priroda ima svoj ritam? U prirodi se stalno nešto smenjuje – godišnja doba, vremenske prilike i drugo. Dovoljno je samo da zamislimo reljef Zemljine površine koji se, prevedeno u boje, pretače iz zelenih nijansi, preko braon do morskoplave. Upravo ta smena čini da priroda ima svoj ritam. Tako je i sa govorom. Ritam govora se oslanja na stalnu smenu, na modulaciju različitih govornih nijansi – glasnoće, tempa, pauza. Jedan govor, šire posmatrano, dodatno je ritmičan ukoliko ima smene kratkih i dužih rečenica, ukoliko je gestikulacija raznovrsna i usklađena sa sadržajem. Ukoliko kombinujemo informacije sa primerima i pričama, takođe dodajemo ritma. U Power Point prezentaciji, na primer, ritam će dati i smena različitih slajdova (na nekima će biti samo fotografija ili kratak klip a na nekima nekoliko napisanih teza).
Ohrabrujuća vest je da se monotonija može eliminisati. Između ostalog, studenti sa Harvarda osmislili su aplikaciju koja meri kvalitet govornog izraza. Posle snimljenog uzorka jedne govorne interpretacije sledi izveštaj. Pored pobrojanih poštapalica, koje zavisno od učestalosti mogu da ukazuju na „aljkavost“ i nepismenost, aplikacija meri i tempo – koliko prosečno reči je izgovoreno u minutu, da li je bilo pauza, koliko su trajale. U grafički prikaz, u svojevrsni „govorni ekg“ beleže se sve promene i prelazi. Što više raznovrsnosti, to je dinamičniji i izražajniji govor.