Pitajte bilo kog profesionalnog govornika čemu ga je iskustvo naučilo i većina će vam odgovoriti – „Da imam upečatljiv početak, koji će istog trenutka zaokupiti pažnju publike.“ Kako biste i vi u tome uspeli, osmislite unapred, gotovo od reči do reči, početak govora. Skoro svaki uspešan govornik planira unapred.
Reč uvod – „introduction“ – potiče od dve latinske reči – „intro“ što znači unutra i „ducere“ – što znači voditi, tako da bi uvod trebao da nas uvede u temu dovoljno da poželimo da čujemo govornika kako je predstavlja. Drugim rečima, uvod bi trebalo publici da „proda“ temu.

Jedna od najvećih grešaka jeste kada početnici svoje govore započnu izvinjenjima: „Ja nisam govornik… Nisam pripremljen… Nemam ništa da kažem… Iako nisam navikao da nastupam u javnosti…“

Ako se niste pripremili, neki od nas će to primetiti i sami. Drugi pak neće. Zašto onda usmeravati pažnju na to? Zašto vređate svoju publiku time što ukazujete da je ne smatrate dovoljno vrednom da biste se pripremili, i da treba da se zadovolje bilo čime što imate da im kažete? Mi ne želimo da slušamo vaša izvinjenja. Došli smo da biste nas informisali i zainteresovali, zainteresovali, upamtite to.

Kako da probudimo radoznalost naše publike? Postoje razni maštoviti načini. U zavisnosti od konteksta treba pronaći meru u neobičnosti početka. Ovom prilikom preporučujemo vam tri najefikasnija načina, koja se mogu primeniti u svim situacijama:

  1. Počnite konkretnom pričom ili primerom,
  2. Postavite pitanje,
  3. Započnite upečatljivim citatom ili nekom šokantnom činjenicom.

Kuvar i aktivista Džejmi Oliver ovako je počeo svoje izlaganje na Tedu prilikom dodele godišnje nagrade: „Nažalost, u sledećih 18 minuta četiri Amerikanca koji su trenutno živi biće mrtvi… zbog hrane koju jedu“

Obratite pažnju na još jednu stvar – koliko traje uvod vašeg izlaganja. Stiven Lukas, autor udžbenika „Umeće javnog govora“, kaže da bi uvod trebalo da čini 10-15% celog izlaganja.

Primer iz prakse: Institut Main Point svake godine organizuje Forum pacijenata „Progovori i ti“ koji ima za cilj da predstavnici različitih udruženja pacijenata nauče kako da svoje poruke prenose na koncizan, sugestivan i upečatljiv način. Na završnoj tribini pacijenti u formi motivacionih govora predstavljaju svoju temu. Na Drugom Forumu Vesna Bondžić, predsednica Ženskog centra „Milica“ iz Vrnjačke Banje ovako je započela svoje izlaganje: „Da li ste čuli da u Srbiji u nesreći koja se zove rak dojke strada godišnje 32 autobusa prepuna ženama? Kada se u nekoj zemlji dogodi mnogo manja nesreća nego ova, svi se pokrenu. Mediji, ljudi, institucije. Čini se sve da do takve nesreće više nikada ne dođe. Kada u Srbiji stradaju putnice 32 autobusa, one budu okrivljene što nisu stigle na vreme. Nekako je kod nas najlakše žrtve proglasiti krivcima. Ne brane se. Te žene su bile nečije majke, sestre, ćerke. Ili su to mogle biti.“ Da li vas je ovakav početak zainteresovao?