Na fakultetu, reklo bi se, učimo dosta o tome kako da budemo dobri nastavnici – temeljno proučavamo ne samo materiju nego i psihologiju i metodiku kako bismo dobro usmerili svoje đake ka sticanju potrebnih znanja i veština. Međutim, ono čemu nas na fakultetu ne uče jeste kako izaći pred tridesetoro dece i održati čas. Zato, kad završimo fakultet, ulazimo u školu pitajući se:
- Kako da prevaziđem tremu?
- Kako da uđem i predstavim se učenicima?
- Kako da mi glas ne bude monoton?
Mnogi od nas se vremenom snađu, ali mnogi i muku muče sa tremom, monotonošću i vladanjem atmosferom na času.
Kako možemo primeniti tehnike za uspešan javni nastup i poboljšamo svoj rad? Krenimo redom.
TREMA
Istraživanja pokazuju da 75% ljudi ima strah od javnog nastupa. Ukoliko spadate u ovu grupu, dobra vest je da se ovaj strah može umanjiti. Štaviše, mnogi ljudi koji na nastupu deluju neustrašivo, zapravo imaju tremu, ali su naučili kako da upravljaju njome. Radite sve što vam može pomoći da se osećate smireno i samopouzdano – polako i duboko dišite, slušajte razgaljujuću muziku, nosite srećnu amajliju i ohrabrujte sami sebe.
Strah od javnog nastupa ne nestaje, već učimo kako da upravljamo njime.
Da li vam je neko rekao da delujete mnogo sigurnije dok govorite nego što se vi osećate? Drugi ljudi ne mogu da znaju ono što vi osećate, već samo ono što čuju i vide. Ma koliko da vam glas treperi i govor tela vam odaje nesigurnost, to je i dalje mnogo manje nego ono što osećate. Imajući to u vidu, možete prestati da strepite da će svi videti vaš strah, koliko se plašite.
Naš strah se ispoljava u mnogo manjoj meri nego što ga mi osećamo.
Prisustvo i jačina treme zavise i od toga da li situaciju u kojoj se nalazimo smatramo javnim nastupom za koji treba posebno da se spremimo, da posebno govorimo i da se posebno ponašamo ili je smatramo svakodnevnom životnom situacijom. A javnog nastupa u svakodnevnim životnim situacijama ima više nego što bismo pretpostavili – na primer, kada se predstavljamo ljudima na društvenim okupljanjima, razgovaramo sa porodicom i učestvujemo na grupnim sastancima i diskusijama.
Na javnom nastupu treba da govorimo isto kao u svakodnevnim životnim situacijama.
Koliko vas nema tremu dok predaje, ali se zato plaši učeničkih pitanja? Šta da radimo ukoliko nas učenik pita nešto što ne znamo i mi zbog svog neznanja izgubimo njihovo poštovanje? Loša vest je da će nam se sigurno desiti da nas učenik pita nešto što ne znamo, ali da od naše reakcije zavisi kako će učenik opažati naše neznanje. Ako se zbunimo i uznemirimo i osetimo nesigurno zato što nešto ne znamo, vrlo je verovatno da će i učenici to smatrati našom manom. Međutim, ako se postavimo kao da je sasvim normalno i prirodno da nešto ne znamo u trenutku, već da nam je potrebno vreme da pronađemo odgovor, lako na to možemo navići i učenike.
U redu je ne znati apsolutno sve u datom trenutku.
GOVOR
Govor je jedno od naših najvažnijih oruđa, jer njime prenosimo veliki deo informacija. Da bi informacija uopšte došla do naših učenika, važno je da govorimo dovoljno glasno i dovoljno jasno. Dok glasnoća umnogome zavisi od našeg govornog aparata i akustičkih uslova u učionici, jasnoću možemo unapređivati i uvežbavati. Ona je veoma važna, zato što ljudski mozak ulaže najmanje napora da obradi jasan govor, pa kada slušamo govornika koji lepo priča, imamo više kapaciteta na raspolaganju za samo razmišljanje o datoj temi. S druge strane, ako vam se u govoru ne razaznaju jasno neki glasovi ili ako utišate ili „pojedete“ kraj svake govorne fraze, velika je verovatnoća da učenici neće čuti katkad veoma važnu informaciju.
Dovoljno otvarajte usta kad govorite i uvek govorite dovoljno glasno.
Osim same čujnosti, važno je da naš glas ne bude monoton kako bi đacima bilo lako da percipiraju ono što govorimo i kako ih svojim govorom ne bismo uspavljivali. Zato treba menjati ritam i tempo svog govora i određene informacije, u zavisnosti od važnosti, izgovarati brže ili sporije. Hrabriji se mogu poigravati i visinom i jačinom glasa.
Igrajte se glasom kako biste izbegli monotoniju.
Još jedna pojava koja loše utiče na percepciju našeg govora jesu tzv. poštapalice. Uobičajene u svakodnevnom govoru, nisu poželjne u javnom govoru, jer mogu da privlače pažnju i ometaju, a nekad čak mogu biti i povod učenicima da nam lupaju recke i broje koliko smo puta izgovorili pa, znači i slične poštapalice, a sigurno ne želimo da se oni time bave na našim časovima.
Govor treba očistiti od poštapalica.
Da li ste iskusili još neki problem u vezi sa javnim nastupom? Pišite nam u komentarima, a naš stručni tim će se potruditi da vam pomogne u nekom od narednih tekstova.